Početak mog života u inostranstvu
Moja priča u inostranstvu počela je 2011. godine, kada sam, nakon udaje, otišla za suprugom u Kanadu, gde je on već živeo preko 15 godina. Bila sam mlada, nespremna, a opet uzbuđena i puna ambicija da započnemo zajednički život.
Iako nisam bila potpuno sama i imala sam nekoga da me „navigira“ i podrži, borba za moje mesto u zajednici bila je često stresna. I ne mislim tu samo na građenje novih odnosa, upoznavanje prijatelja, pronalazak posla ili školovanja, već i na one sitne, svakodnevne razlike koje da sam ostala u svojoj zemlji, verovatno nikada ne bih ni primetila.
Sećam se kada sam sletela i izašla na autoput – sve mi je delovalo ogromno. Rekla sam suprugu: „Ovde je i nebo šire nego u Srbiji.“ Sve je bilo na dugme ili senzor, sve automatizovano. Verovali ili ne, nekad mi je nedostajalo da mi gospođa iza šaltera kaže da mi fali jedan papir. Ali to se nije dešavalo: već tada se sve obavljalo online.
Prvi put kada sam se susrela sa fenomenom kulturnog šoka, shvatila sam da sam ga do tada „pregurala na nogama“. Uz sve te spoljašnje razlike, došle su i one unutrašnje – moja osećanja i razmišljanja o sebi i drugima. Često sam se preispitivala: Jesam li nešto rekla kako treba? Da li dobro govorim engleski? Jesam li dovoljno pristojna?
U tim trenucima mi je najviše nedostajalo ono poznato. Onaj osećaj da sam „svoj na svome“. Iako sam imala supruga, dobre prijatelje, posao, a kasnije i našu decu, taj osećaj nedostajanja se javljao svaki put kada bih pomislila na svoje roditelje, braću, prijatelje iz Srbije.
Najteže je bilo u trenucima najveće sreće ili tuge – kada kroz sve to morate da prođete preko video poziva.
Vremenom, Kanada je postala moj dom. Mesto gde sam postala supruga, majka, gde sam se školovala i prvi put zaposlila. Mesto gde sam prvi put sela za volan, naučila da kuvam, kupila prvi nameštaj i opremila svoj dom. Iako mi je Srbija uvek nedostajala, nisam mogla da zamislim da se u nju vratim.
A onda – pandemija
Onda se desila korona. Imala sam osećaj da se preko noći sve promenilo. Moj fokus se promenio – razmišljanja i strahovi bili su usmereni samo na decu: Kako da njima obezbedimo bolji život?
Kanada je tada bila među najrigoroznijim državama kada su u pitanju zabrane kretanja i restrikcije. Ja sam radila u bolnici, naš tempo nije stajao. Vrtići su bili zatvoreni, škole prešle na online nastavu, parkovi i igrališta bili su obeleženi žutim trakama – pristup zabranjen. Bilo je zabranjeno okupljanje, a kazne su bile astronomske.
Opet mi je falila “kuća”.
I tada smo doneli odluku – vraćamo se.
Pripreme za povratak
Na povratku smo radili godinu dana. To nam je omogućilo da rešimo mnogo tehničkih stvari: gde ćemo da živimo, čime ćemo da se bavimo, u koju školu i vrtić će deca ići. Posvetili smo se učenju ćirilice i usavršavanju srpskog jezika kod dece.
Sećam se da sam sela u avion uzbuđena, u miru, misleći da smo sve posložili i uradili kako treba.
Medeni mesec povratka – i šta je usledilo
Prvih nekoliko meseci bili smo puni energije. Sve nam je bilo novo, a zapravo poznato. Uživali smo u druženjima bez maski, sa porodicom i prijateljima. Međutim, posle tog početnog entuzijazma, stigla je tiha zbunjenost.
Svako od nas je osetio promene – ali u tišini. Razgovarajući sa suprugom, shvatili smo da se oboje osećamo kao stranci u sopstvenoj zemlji.
Znala sam dobro šta je kulturni šok, ali kroz posao psihološke savetnice i dodatna istraživanja, upoznala sam i pojam obrnutog kulturnog šoka.
Obrnuti kulturni šok tj. šok povratka u svoju zemlju
Obrnuti kulturni šok je ponovno prilagođavanje na sopstvenu kulturu nakon dužeg boravka u inostranstvu. I on ima svoje faze i razne intenzitete.
Za mene je ovog puta bio intenzivniji nego prvi šok u Kanadi. I to zato što ga – nisam očekivala.
Moja očekivanja su me dovela do zbunjenosti: Zašto se osećam izgubljeno i usamljeno među svojim ljudima? Mnoga istraživanja pokazuju da intenzitet ovog šoka zavisi i od psihološke spremnosti, očekivanja, kao i od podrške – porodice, zajednice, prijatelja.
Kako su deca doživela povratak?
Mlađe dete, tada četvorogodišnjak, čini mi se da je sve prihvatio najlakše. Njemu je bilo važno da se druži. Upisali smo ga odmah u vrtić i aktivnosti, što mu je mnogo pomoglo. Najteže mu je bilo da se snađe kada da govori srpski, a kada engleski.
S druge strane, ćerka – tada osmogodišnjakinja – još uvek prolazi kroz izazove. U Kanadi nije postojalo ocenjivanje, odgovaranje ispred table, ekskurzije su bile drugačije, deca samostalnija na druge načine. Prva pesmica za recitaciju bila je porodična akcija – svi smo učili s njom, od babe i dede do ujaka. Najveći strah joj je bio: „Da mi se neko ne smeje.“
Kao roditelji, suprug i ja smo se najviše bojali za njih. Zaboravili smo kako je odrastati u Srbiji. Pokušavali smo da balansiramo sve što smo naučili u Kanadi sa onim što sada živimo u Srbiji. Često smo dobijali komentare da smo „previše fini“, da „previše pričamo“, da „imamo previše pravila“. Ponekad smo se osećali frustrirano jer nismo znali kako da reagujemo – naša sadašnja uverenja nisu se poklapala sa društvenim normama.
Moram priznati – nekada me je bilo i sramota da kažem da mi je teško. Bojala sam se osude.
Tri godine kasnije
Danas, posle tri godine refleksije i razgovora, ne mislim da smo pogrešili. Iako je bilo trenutaka sumnje, shvatili smo da je osećaj nepripadanja dolazio iz naših ličnih promena.
Otišla sam kao mlada devojka, vratila se kao supruga i mama. Moja očekivanja su ostala ista – ali brige su bile potpuno drugačije. U tom smislu, Srbija je za mene bila potpuno nova zemlja.
Kada sam počela da prilagođavam svoja očekivanja, kada sam sebi dozvolila da doživim nova iskustva, a ne da ih upoređujem sa prošlim, proces prilagođavanja postao je lakši.
Počela sam da verujem, i sebi i svojoj deci, da smo otporni, i da će ovo za njih biti iskustvo koje će im doneti više dobrog nego lošeg.
Moj savet za one koji razmišljaju o povratku
Ako razmišljate o povratku, a strah vas je – verujte sebi.
Biće teško, da. Proces prilagođavanja će se sigurno desiti – ali će i proći.
Ako imate decu i brinete zbog njihovog prilagođavanja – budite im podrška, razgovarajte s njima, ali im i dozvolite da neka iskustva prođu sami. Deca su mnogo otpornija nego što to ponekad mislimo.
I ne zaboravite na sebe. Važno je da i vi budete dobro. U redu je da potražite pomoć. U redu je da vam bude teško. I u redu je da ponovo učite da pripadate – svom kraju, svojoj zemlji, ali i sebi.
