U Njujorku imam prijatelje koji su se selili isključivo da bi deca bila kvalifikovana za neku dobru državnu školu u kraju jer su kvalitetne privatne škole preskupe. Ovde takvog pritiska nema… Štaviše, ljudi generalno preporučuju da dete, ako ima ko da ga čuva, ostane van kolektiva sve do treće godine dok mu ne ojača imunitet, jer će ionako pola tog vremena provesti bolesno kod kuće. Ipak, problematika pronalaženja tog nekog koji može da čuva dete nije ništa manja nego bilo gde drugde, moram vam priznati.
Kada o tome mislim, uvek mi u ušima odzvanja rečenica tate moje prijateljice: „Ja sam imao PRIVILEGIJU da me podiže moja majka!“. Moj slučaj je bio takav da sam u Njujorku prestala da radim kad sam se porodila jer smo znali da želimo odmah i drugo dete, pa nije imalo smisla da se vraćam na posao posle 12 nedelja, kako bih radila samo da bih mogla da platim da mi neko drugi podiže dete. Dobra stvar kod nas je što niko ne očekuje da se vratite na posao posle samo 12 nedelja! Ukoliko pak imate sreće da imate u blizini porodicu koja je u mogućnosti i koja je voljna da vam pomogne oko čuvanja dece, osvojili ste džek pot! Zamislite da možete i da ostavite dete da vam prespava kod babe, a da vi za to vreme malo odmorite i leškarite čak i celo sledeće jutro! Baba servis je neprikosnoven!
Pored pomenutog „baba servisa“, mi smo imali i pomoć jedne fenomenalne devojke, ali sam ja bila svakako prisutna (jer sam radila od kuće) i to je trajalo sve dok nije bilo vreme da ćerka krene u predškolsko koje je i zakonski obavezno. Odlučili smo, iz privatnih zdravstvenih razloga, da ne dajemo decu u kolektiv pre toga, ali jesmo razmišljali između privatne i državne varijante. Sam proces upisa nismo mnogo istraživali, malo smo u sve to ušli nespremni, pa se ispostavilo da kod nas postoji rok za upis u škole, ali mi smo se prijavili posle tog roka i zato nije bilo mesta u vrtiću/predškolskom za njih. Deca su zato išla u privatni vrtić, uz subvenciju grada. Ove subvencije su same po sebi fantastična stvar – postoje u pojedinim gradovima Srbije, a podrazumevaju da grad pokriva deo troškova privatne predškolske ustanove (PU). Ipak, razlog postojanja subvencija nije baš toliko fantastičan, radi se o tome da jednostavno nema dovoljno mesta u državnim PU… To mnogo zavisi od opštine u kojoj živite. Dobro je znati da samohrani roditelji imaju prednost pri upisu dece.
Pa da se vratimo na glavne korake prilikom procesa upisa dece u vrtić:
- Prvo, dete može da ide u PU (predškolsku ustanovu) i školu samo na teritoriji opštine na kojoj su deca prijavljena ili na opštini na kojoj roditelj radi.
- Nakon toga se biraju 3 opcije vrtića/predškolskog i onda se čeka potvrda da li ima mesta u odabranim ustanovama. Uputstva su vrlo jasna.
- Ukoliko nema mesta, treba popuniti formular za odbijenicu (isto na eUpravi) i da se fizički ode po isti u PU za koju ste prijavili dete i sa tim dokumentom se onda prijavljuje dete u odgovarajuću privatnu ustanovu ukoliko se traži subvencija grada.
Oko subvencije se stalno menjaju pravila i iznosi, ali ono što je bitno da se zna je da se iznos subvencije obračunava mesečno u odnosu na prisustvo deteta u toj ustanovi – za svaki dan odsustva je odsutna i subvencija. I privatna ustanova se prvo plati pa krajem narednog meseca kreće refundacija za prethodni mesec.
