A zašto vas baš ja vodim kroz ovaj proces?
Moja prva i glavna kvalifikacija da pričam o ovome jeste to što sam roditelj dvoje dece, a u Srbiju smo se vratili nakon skoro 6 godina života u Njujorku, kad su deca imala 2 i 4 godine. A druga važna informacija je da je to zapravo bio moj drugi povratak u Srbiju nakon života u Švajcarskoj i u Italiji od ukupno 9 godina, tako da sam i sa te strane kvalifikovana – dupli sam povratnik! Da ne zaboravim da napomenem, ovog puta nismo planirali da se vratimo, već smo se malo zaglavili u Srbiji. Možete pretpostaviti zašto, naravno… Korona. To me dovodi do sledećeg razloga zbog kog sam baš JA kvalifikovana da vam budem vodič – došli smo na odmor sa po dva kofera u rukama i sticajem okolnosti ostali da živimo u Srbiji, tako da sam morala veoma brzo da se prilagodim na život u Beogradu sa decom i to baš kada je naš život u Njujorku počeo da dobija jedan uigrani ritam. Imajući ovo u vidu, ako je iko morao brzo da nađe način da se prilagodi i adaptira, to sam bila ja! Moram priznati, ta adaptacija i dalje traje jer deca rastu, potrebe se menjaju – taman kad pomislim da sam sve savladala, nešto me naizgled vrati na sam početak. A ako vas zanimaju svi detalji moje priče, pogledajte moju epizodu Tačka povratka podkasta ili mi pišite!
Pa, hajde da počnemo ispočetka!
Zamislite situaciju – muž, ja, dvoje male dece, po dva kofera, bez stana i bez ikakvog plana u Beogradu usred perioda korone. Milina! Korona polako prolazi, a mi smo i dalje u Beogradu. U međuvremenu… tih meseci slušam horor priče naših prijatelja koji imaju malu decu u Njujorku – nisu izlazili iz stana po mesec dana i shvatam da možda ipak nije loše što smo „zaglavili“ u Beogradu. Ipak, mi smo u Njujorku imali jedan veoma lepo posložen život, imali smo dugogodišnje bliske prijatelje sa decom istog uzrasta kao što su naša. Ja sam čak imala tu sreću da sam bila trudna oba puta u isto vreme kada i moja najbolja drugarica, sa tim što se ona porađala pre mene tako da sam mogla da prođem to celo iskustvo prvo sa njom. Tamo nismo imali nikakvu pomoć oko dece, pa su oni svuda išli sa nama, od restorana, muzeja, do banaka i obične nabavke. Dobra stvar u Njujorku je to što svuda može da se šeta, trotoari su široki i pogodni za kolica, što mi je jako odgovaralo. Takođe je bilo organizovano dosta različitih aktivnosti za bebeći uzrast u muzejima i bibliotekama i to sve besplatno. Ispred kuće smo imali i jedan fantastičan park za decu u kome su tokom cele godine imali neke aktivnosti. I kad sagledam stvari iz ove perspektive, većinu svog vremena smo provodili negde napolju, u nekoj akciji, osim kada nam vremenski uslovi to nisu dozvoljavali (a to je po preporuci pedijatra kada je vetar jak ili kada temperatura padne ispod minus sedam stepeni celzijusa), u svim ostalim situacijama smo imali otvorene opcije. I onda, kada su prijatelji počeli da prenose da su zatvoreni u stanovima, takvo zamišljanje života u Njujorku bez mogućnosti slobodnog kretanja jeste jedna noćna mora. Mnogi od njih su se i preselili ili u Majami ili nazad u Evropu.
A mi? U svim tim pričama, odluka je pala – ostajemo u Beogradu do daljnjeg i vreme nam je da organizujemo život u istom. Kreće akcija!
